Istorija i poreklo naočara

Kada sam počela da se bavim autoportretom i njegovim značenjem nisam ni mogla da zamislim da će me istraživanje dovesti i do nastanka i porekla naočara. Naočare su jako bitne u mom slikarstvu i istraživačkom radu, zbog njihovih različitih funkcija. Naočare, pre svega pomažu u korigovanju vida, ali sunčane štite od svetla, skrivaju pogled i služe kao neka vrsta ogledala. Zato bih želela da vas danas upoznam sa istorijom i poreklom naočara o čemu možda niste mnogo znali ni razmišljali.

Poreklo naočara ne može se sasvim utvrditi i veruje se da su nastale negde u trinaestom veku. Ko je izumeo naočare za vid? U enciklopedijama obično nailazimo na šturo objašnjenje da su naočare- specijalno montirana optička stakla koja služe za ispravljanje mana oka i poboljšanje vida- najverovatnije italijanski pronalazak i da su počele masovno da se koriste tek u drugoj polovini devetnaestog veka. Ono što je zanimljivo jeste da su naočare čisto evropski izum i da ih nisu izumele druge mnogo naprednije civilizacije kao što je kineska ili arapska. Pre svega, reč je i o staklu za koje su ovi narodi znali ali ga možda nisu do kraja iskoristili ili jednostavno kvalitet stakla nije bio dovoljno dobar da bi mogli da ga koriste na taj način.

Postoje izveštaji da je Seneka (Lucius Annaeus Seneca), rimski besednik i filozof, koristio staklenu kuglu ispunjenu vodom kao uveličavajuće staklo za čitanje. Neki izvori ovo uzimaju kao poreklo naočara. Takođe, Neron, koji je vladao Rimom od 54. do 68. godine nove ere, nosio je smaragd preko oka da bi imao bolji pogled na gladijatorske igre. Zapisi koji datiraju iz dvanaestog veka u Kini pokazuju upotrebu zadimljenog kvarca kao prvo korišćenje zatamljenog stakla, tj. primitivnih naočara za sunce. Kasnije su se u Evropi koristile naočare za sunce mahom od berila – vrste poludragog kamena koji je bio najčešće zelen, (mada je bilo žutih i plavih) a zelena boja se smatrala bojom koja je dobra za oči, pa su se ovakve naočare koristile u sedamnaestom veku.

U Italiji, u Venciji, tačnije u Muranu se krajem trinaestog veka pojavilo staklo odličnog kvaliteta od koga su se mogla izbrusiti i najfinija sočiva. Takvo staklo ipak je bilo veoma skupo i zato su naočare bile dostupne isključivo bogatašima. Italijanu Salvinu D’Armateu (Salvino D’Armati) pripisuje se razvoj staklenih sočiva 1285. godine. Italijanski monah, Alesandro Spina (Alessandro Spina) je ubrzo napravio naočare za vid i fino brušeni stakleni diskovi su dobili naziv sočiva zbog njihove sličnosti sa sočivom pasulja. Najstarija sočiva su bila samo konveksna i kada su ljudi koji su bili dalekovidi saznali da mala sočiva sa debelim centrima pomažu poboljšanju vida, ubrzo su počeli da ih koriste.

Prve poznate umetničke predstave korišćenja naočara jesu slike dva italijanska umetnika iz 1352. godine. Tomaso da Modena (Tommaso da Modena) naslikao je niz freski koje prikazuju monahe kako čitaju i pišu manuskripte. Jedan od tih monaha nosi naočare za čitanje. Iste godine Karlo Kriveli (Carlo Crivelli) naslikao je kardinala Hjua, prikazujući ga sa naočarima za vid.

O naočarima u množini se ne može govoriti sve do četrnaestog veka, kada su one pre ličile na veliki monokl sa drškom, koji se kasnije logično spojio tj. drške su se spojile i nastalo je nešto što se može staviti na nos. Takvo pomagalo nije bilo baš dobro spojeno i izgleda da se često razdvajalo, pa se u petnaestom veku pojavljuje novi model- naočare sa okvirom koje su pritiskale koren nosa. Ovakve naočare konstantno su klizile niz nos i Španci su u šesnaestom veku pokušali to da poprave vezujući trake za ram i zatim te iste trake oko ušiju ili oko glave. Može se reći, da ovaj način nošenja naočara nije naišao na široku primenu. U ovakvom obliku ostaju sve do osamnaestog veka kada se pojavljuju neke vrste kukica tzv. biglovi koje ljudi pokušavaju da zakače za glavu ili slepoočnice a sve to da dodatno učvrste šeširom.

Naime, sve do osamnaestog veka naočare su se isključivo koristile za čitanje, dakle, za pisaćim stolom, i nije bilo potrebno posebno se baviti time da se one drže na glavi dok čovek hoda. Obrada stakla, takođe je diktirala i oblik i funkciju naočara, pošto je bilo znatno lakše izbrusiti konveksna nego konkavna sočiva koja su potrebna da se koriguje vid na daljinu. Kako su sada naočare počele da se koriste i dok čovek hoda, a ne samo dok sedi, ljudi su počeli da razmišljaju o tome kako da se one održe na glavi. Na kraju, posle mnogobrojnih originalnih rešenja, jedna stvar je uslovila da se uši nametnu kao trajno rešenje. Moda, koja je vladala sve do pred kraj osamnaestog veka, nalagala je ljudima da nose perike. Povlačenjem perika iz upotrebe, uši postaju vidljive i javljaju se kao logični držači naočara, te tako dobijamo naočare kakve poznajemo i danas.

Zanimljivo je da su naočare sve do početka dvadesetog veka imale kružni oblik i da tek tada počinju da dobijaju nešto moderniji izgled. Za naočare su se tokom vekova vezivale mnoge neobične osobine, pa su im pripisivana različita magijska svojstva; da mogu da „vide“ budućnost, a dugo su kao i magareće uši bile pojam koji se vezuje za naivnog čoveka.

Moderne naočare za sunce su se prvi put pojavile tridesetih godina i postale su apsolutni hit kada su počele da ih nose najveće filmske zvezde tog vremena. Ubrzo su postale popularne i kod pilota pošto su im štitile oči od sunčevih zraka. Popularnost sunčanih naočara bez sumnje može zahvaliti činjenici da istovremeno zadovoljavaju vrlo različite funkcije; šalju poruku, štite, skrivaju, ukrašavaju… Nose ih slepi da bi sagovorniku smanjili neugodnost.

Naočare su prešle dug put i danas naočare za vid, kontaktna sočiva i sunčane naočare pomažu milijardama ljudi širom sveta da vide jasnije i zaštite svoje oči. Danas su kontaktna sočiva postala isto tako popularna kao i naočare i zapravo kontaktna sočiva bolje pomažu u lečenju slabog vida od standardnih naočara. Moderne naočare mogu da se nose iz zadovoljstva i udobnosti ali i kao pomoćno sredstvo za vid i modni detalj.

Savremene naočare se proizvode u ogromnom broju oblika, stilova i dizajna, plasmana u materijalima i tehnologiji, što je doprinelo da nošenje naočara postane lakše i udobnije nego ikada ranije. Nova plastika i moderni metal omogućili su modernim proizvođačima da stvore naočare raznih opisa i za svaku namenu koja se može zamisliti.

Tekst: dr Mirjana Đošić